Милунка Савић, јунак Првог светског рата

Ученици 6/3 у оквиру тематске наставе “Први светски рат” имали су 14. новембра 2018. час посвећен великој хероини Милунки Савић.

Преминула Милунка Савић Милунка Савић, наредник српске војске и херој Првог светског рата, умрла је 5. октобра 1973. у својој кући у Београду. Сахрана ће бити обављена на Новом гробљу у Алеји великана. Аутори вести Ива Рајковић, Ана Вуковић, Петар Тимић, Богдан Миловановић

Њихов задатак је био да, након одгледаног филма о животу ове јунакиње, у групном раду напишу вест, састав у првом лицу, састав у трећем лицу, песму од најмање три катрена у којој ће употребити обгрљену, парну и укрштену риму, као и замишљени интервју. Резултате рада представили су на следећем часу.

Најбољи рад фанзин часопис можете погледати у филму

Ја, Милунка... (прича о Милунки Савић у првом лицу)		Песма о Милунки Савић, хероини прошлог века
Добро се сећам тог дана када је за мог брата Милуна стигао позив да крене у рат. Било ми је тешко, много волим свог и нисам желела да страда, одлучила сам да заштитим а да нико то не зна. Одлучила сам: одсећи ћу плетенице и пријавити се у војску под његовим именом - Милун Савић. Поносим се собом, страх више не осећам. У рату је било много болних тренутака, а ја у првом реду у свим биткама. Таква сам, не штедим себе, штедим оне око себе. Када су ме први пут ранили, моја тајна се открила: лекари и болничари су се изненадили када су под болничким шатором открили да је Милун у ствари женско. Узвикнула сам пркосно: “Да, ја нисам Милун, већ Милунка Савић.” Сви су били пометени због тога, а пуковник ми је предложио да будем болничарка. Ја болничарка, не, никада! Ја, Милунка, могу бити само ратник! Моја одлучност их је убедила да ме врате међу војнике. Дошла је зима, кренули смо пут Албаније. Око мене су лежала смрзнута тела мојих другова, док су успавана лица полако прекривале пахуље. Стотине невиних душа и храбрих јунака лежало је у белим планинама. Рањена сам шест пута и пребачена у Француску на лечење. Указали су ми велику љубав и част: пуковник Депаре, мршави енергични старчић, сео је на ивицу мог кревета и рекао ми: “Сине, Француска те моли да оздравш!” Те су речи одјекнуле у мени и када сам чула да се спрема коначан пробој и скора победа, снажно сам желела да будем у првом строју и осетим славу победе, да корачам са војницима-победницима у ослобођеној Србији. Јела сам све што су ми нудили, само да се што пре опоравим и вратим на фронт. То се и догодило! Србија је ослобођена, а ја сам одбила француску пензију и желела да живим у својој земљи и нисам пожалила. Заљубила сам се, родила ћерку Милену, чувала свог унука, одгајала и децу из своје породице, подизала и сироту децу без родитеља. Живим у својој кући на Вождовцу. Није ми ничег жао, добро ми је, не постоји ништа што бих пожелела....		Јунакиња је у многим причама, Јер бојала се није рата, Одсекла је кике сама, Па у битку пошла уместо брата.   Када су је ранили, Тек су тада сазнали да је ратник првог строја, Девојка-војник, јунакиња боја.   Ожиљке и многе ране је задобила, Али непријатеља у очи гледала, Никада се није предала, Већ је жалост и рат пребродила.   Време лети, шест година прође И слобода са њом у Србију дође. У Милунки девет рана излечених, На грудима венац ордења окачених.
Аутори приче: Лара Судар, Анђела Лепојевић, Марија Драговић, Катарина Димитрић, Стефан Спасовић		Аутори песме: Ања Игњатовић, Немања Павловић, Сопхиа Димитријевић, Деспот Димитријевић

Координатор овог часа је наставница српског језика Биљана Кнежевић.

 

Повратак на почетну страну